Srpski književni glasnik

56 СРпПпски Књижевни ГЛАСНИК.

нистровим писмом (и то ми је леп момак, као да му господин није рекао коме га сме, и коме га ни за живу главу не сме предати), као што није ни требао, да је муж био крај детиње самртне постеље, где му је и место; да муж није отворио писмо, као што није ни имао права, шта би било онда Ове моје претпоставке нису ништа невероватније од оних којим писац оперише, те зашто их не бих изнео.

Кад све укопно саберемо, од првобитне замисли, како се има решити спор између неверне жене и верног мужа, добили смо накнадно две нове: шта је исход тог спора док им је живо дете (трећи чин), и шта је исход тог спора кад им дете није живо (две трећине четвртог чина) п кад дете нити је живо нити је законито (послед'ња трећина четвртог чина). Што је најгоре, ни једна од ових замисли нема свог решења, и на крају крајева не зна се управо шта је идеја комаду.

Као што сам већ неколико пута поменуо, јачина комада имала би лежати у логичној снази пишчевој, премда је избором својих личности писац имао широко поље за сликање неколико наших типова, готово свих које је покупио. Ни једно му се не би отимало опсервацији и за свако је могао прикупити потребне црте, претпоставивши да их је умео посматрати.

Још би нам као најпознатији дошао онај трчилажа кога сам се узгред дотицао, али је и он више новосадски, и малчице као да је испао из Трифковићевог театра. Он је просто силуета, као и оне две београдске даме, које су београдске само што на лпети пише. (Шта би начиниле од њих, на пример, Сремчеве руке“) Локалне боје немају ни доктор ни браг качелников, ни братовљева жена. Шта више тај брат израђен је несигурно. И о њему у главном мењамо мишљења, и тек пред сам крај изгледа да он није злобан и пакостан него да воли свог брата, што је дотле, нарочито у трећем чину, било под извесном сумњом. (Узгред ћу рећи да је глумац, који је играо ту улогу, нашао за свој плач, кад братовљево