Srpski književni glasnik

ПозоРишНИ ПРЕГЛЕД. 57

дете издише, тон сасвим истинеки и музички). Ја наравно не држим да је у пишчевој намери лежало да нас доводи у недоумицу, и онда ми ништа друго не остаје до ове ствари приписати раду на брзу руку или без довољно пажње. Овим би се, такође, могло, вероватно, објаснити, што стил у „Пучини“ не садржи никакве лепоте, чак има по што год што никако не пристаје. Ево неколико примера забележених из уста глумачких, осим оних које сам у току причања навео: Куршумом жигосати чело, жуч душе, усијана турпија, обвезујем вас обвезом пријатељства, кажи ми начин на који мислиш постићи тај начин, итд.

У ову категорију нехатног рада ваљаће, по свој прилици, унети и један за овакав комад савршено неподесан одломак разговора између доктора и начелниковог брата у четвртом чину. Брат предлаже доктору да настану да се муж и жена помире бар сад кад их спаја иста жалост. Нама је то јасно, је-л-те, и свима нам је било јасно, кад смо чули тај предлог, али доктор, који једнако разбија главу тим односима у кући, наједанпут се буди и пита: когаг7 Ово „кога“ је за водвиљ, а у овој драми, скоро трагедији, баш пара уши.

Друга овако исто непојамна ствар је примедба коју чини муж доктору, чувши од њега да је у детињој болести наступила криза. Знате ли шта на ту реч одговара отац коме срце пуца: „самртна борба“. Шта је то 7 Превод речи криза, коју је писац мислио можда да нећемо разумети иначег И зар је то први узвик који ће се отети опу на вест да му се јединица бори са смрћу 2

Поред свих оваквих примера, Нушићева би најјача страна у овом комаду ипак била диалог. Његове се личности разговарају на начин прост, мислим неусиљен, и њихов се разговор слуша без напора. Местимице, шта више, погађају одлично оно што имају да кажу. То смо знали и раније, на пример кад у „Тако је морало бити“ трговац Јанковић просп за сина ћер. (У осталом, то. је по мом мишљењу и иначе најбоља сцена у том Нуши-