Srpski književni glasnik

И: о

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. (

је култ хероју оне породице која слави. Далеко би нас одвело, кад бисмо изнели све доказе за то; стога ћемо се ми задовољити да цитирамо неколико места пз којих се то јасно види. На стр. 5 читамо да се клетвом „тако ми се не угаспла крена свијећа“ „циља на пород, који ће и доцније у будућности славити и свећу палити, т.ј. приносити жртве својим прецима, међу којима ће и сам онај који се куне бити“ а на стр. 12 стоји: „Слава је пмала за задатак приносити жртве целом низу умрлих предака“. дотичне породице.“ Међутим на стр. 7 каже се да је „у нашој слави очуван жхероски култ,“ на страни 15 читамо речи „под пменом жерос или славом“ “ итд.

Ако се ово доведе у везу с једним фактом који констатује г. Васић, онда добивамо једну нову контрадикцију. Г. Васић каже да култ покојника имају готово сви народи на извесном ступњу културе, а херојски култ нашао је (кад се изузму Срби) само код старих Грка u Трачана. Шта излази из тих имало час поменутих премисаг Једино и да је слова заједничка готово свима реченим народима и да су тај обичај пмала само последња два. Јер, ако је слава култ покојника, онда је имају сви ти народи, пошто сви знају за култ покојницима, а ако се под њом разуме херојски култ, то су славу славили само стари Грци и Трачани, који су једини пмали херојски култ. Али не само да то излази као један неминован закључак, него то г. Васић m каже. Он је употребио велики део простора у својој књижици да докаже како је наша слава идентична стрчким херојским култом, коме је опет, као што ћемо одмах видети, нашао порекло код Трачана. На стр. 97-8 пак говори овако: „У првом одељку смо имали доказати ту идентичност на основу саме суштине обичаја, која је у самој ствари мал те не општа свима народима, који се налазе на одговарајућем ступњу културе, пили су га већ имали...“ То значи ла за тај обичај, славу. знају готово сви народи, јер г.

1 Ми смо подвукли.