Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ И ПрРИКАЗИ. 229

умови, ране, беда, јад, бол, мрак — цео један пандемонцум !

П суманути су најстрашнији. Који удес судбине тако их прекрха“ У данашње доба, у нашој средини, борба за парче хлеба тешка је и људи напрежу живце да не буду прегажени у тој лудој борби свију противу свакога; тамо, где су нарави још варварске, где влада рафинисана. источњачка свирепост, тамо се бије борба за живот, да глава остане на рамену. Сува, још лепушкаста Наза, са белим зубима п малим ногама, поманитала је што је газда, код кога је служила, хтео да сплује; Вејка је с ума сишла, и непрестано види Турке, заклањајући се рукама пи вијући се у ковитлац, од доба када су све њене Турци под нож метли; Менко је полудео када му је Беглер-бег кућу запалио, пред његовим очима жену му обешчастио, после јој одсекао главу и везаном пп ипспребијаном Менку бацио у крило. Поред тих: они који су пићем своје куће раскопали, испратили своје у гроб а себе у: белу и душевну таму; ту они, који слабоумљем својим плаћају за грехе родитељске; ту они који су памет изгубили тражећи и нашавши закопано олаго.

П сав тај болесни и болни свет, обвијен је неком чудном, страховитом, злокобном атмосфером! Младе матере цвиле на гробовима својих првенаца, вију се у грчевима и љубе земљу, док се њихово цвилење чује чак до вароши. Пеџ ноћу урличу Hu лочу зејтин на гробним кандилима. Суманути се страсно завлаче у испуцане иструлеле гробове, и ту ничке леже, дишу и миришу гробове. Има нечега језовитог у песми онога босоногог старца с недрима пуним зеленог гореког здравца:

Света Петка, Света Џетка цркву гради, Господе помилуј, Господе сажалуј!

А пред рат за ослобођење:

„... .Као да беху дошла нека нарочита, тешка, мутна времена. Говорило се: како се то нарочито ноћу осећало. Као да више, по врх вароши, по бр-