Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ П ПрРИКАЗИ. 23]

је освојила и роман, натуривао се као искључив предмет реалистичког романа. Појавом новог, четвртог, радничког сталежа, роман пде још п даље: Зола у „Аеомоару“ пева трагедију алкохолизма у париској радничкој класи, у „Жерминалу“ величанствену епопеју рудареког радника: Хауптман, у „Ткачима“, црта живот тога новога света који се јавља на светлости дана. Но ни на томе се није зауставило. И отпаци друштва, његов талог, његове ране, оно што је најниже, најбедније и најпрезривије у нашем п пначе кљаставом и убогом човечанству, просјаци, секитнице, пропалице, бивбин. људи, нашло је своје песнике. Француски песник Кан Ришпен испевао је своју сликовиту, лпричну и спрову Chanson дехк Спепх, а Максим Горки данас моћно прича историје оних који до сада нпсу имали свога иеторика.

Уметност се проширила, прожела више но икад симпатијом према свему што живи и пати. За њу више нема лепих и ружних, благородних и неблагородних предмета; она је постала као онај човек из етаринскога мита под чијим се рукама блато претварало у злато.

Исти развитак — si рагуа ПсеК.. — даје се запазити и у нашој књижевности. Од владара и племића у романима Милована Видаковића дошло се до сељака у нашој садашњој сеоској приповетци, али сељака домаћина , богаташа , виђена. Ћипико црта беду далматинског убогог сељака, а Будисављевић прича јаде гладног и сиротињом притиенутог личког брђанина. У овај мах, Матавуљ покушава да слика београдског фабричког радника. (Сукоби, у 1. броју Пове Искре од ове године), а Борисав Станковић иде до врањеских просјака и лудака. Од наших писаца, једини је Јаша ПИгњатовић смео да силази до кујне, официна и прљавих крчама, да износи онај шарени свет елугу п елушкиња, ћирица, хусара, бербереких калфи, авантуриста сваке врсте. Станковић, у реализму средине коју описује, иде даље но и један од наших писаца, он показује у томе више оригиналности и емелости но ико до сада у нас, п