Srpski književni glasnik

292 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

зато „Божји људи“ обележавају један тренутак у развитку наше реалистичке приповетке.

Ова књига Станковићева има све добре и слабе стране његова талента. Ту је она његова јака, нешто боле шљива. осетљивост, ретка способност да нађе оно од чега може да затрепери душа читаочева, реч или покрет која одједном осветли душу личности коју описује. У овом низу сличица има безброј силних, драматичних призора, који, да се разраде, могли би дати изврене романе. Тако, историја старе хаџике Ташане. Она је млада, богата, бујна и лепа, остала удовица и згрешила се лепим МаномГрком. Породица се скупила, и варварски морал захтева да се млада грешница казни. Обичај је био у таквим приликама да јој даду отров да га добровољно попије или да је удаду за каквог слугу, блесастог, последњег у мали. Најзад се емиловаше и осудише је да целога века двори п служи лудог, прљавог, гнусног Парапуту. „Двадесет година она није изишла из своје куће, и обневидела, поштапајући се, она је и даље издржавала страховиту казну, због тога што се за својим ерцем повела.

Поред тих старих добрих особина, Станковић је сачувао п једну стару крупну ману: у погледу форме, „Божји људи“ не само да нису никав напредак, они су шта више још најслабије написана књига његова. Стил је лабав, немаран, безбојан, са честим понављањима, такав да све изгледа као да је од беде, пили преко колена рађено.

Цела књига, тако богата и топла својом садржином, писана. је једним мртвим, безличним тоном, без љубави и мржње према свету који се описује. Тек на крају, избија једна прикривена искра нежности пи топлине, у журби оних добрих забрађених жена које купају п опремају божјег човека, нађеног мртвог у јендеку, једне мрачне ноћи, када је лила студена јесења кина.

Јован. СКЕРЛИЋ.