Srpski književni glasnik

259 СРпски Књижевни PJACHME.

Јово извади духан и напуни му лулу. Чак му и припали.

— А јели стрико дома 7 — запита.

Игњат као да не чу добро. Метну прет на уста п издиже обрве.

— Стрико зна шта ради, — прошапта полугласно.

— А шта рали“...

— Ко зна!7... Он зна шта ради... Од куге није било паметнијег чојека од њега...

Јово махну руком друговима, да пођу за њим. Поbome. Полако се прикралоше до собе п тада Јово, једним јачим ударом, отвори врата... У соби је сједио стрико Васо п гледао у тефтер, из кога је Јока нешто читала. А пред њима су стајала два сељака и гледала их са страхопоштовањем.

— Ланп си узо товар жита, — говораше стари, ни најмање се не обзпрући на госте, — а ове је године

право, да ми вратиш два...

— Много је, — прошанлта један сељак, ситним пониженим гласом.

Стрпко Васо зажмпри п заврти главом.

— Много... — запита. — А што нијеси казо да ги је много, кад си пско п кад сп ми прич'о, да ће ти ћђеца крепати од глади...

Сељак слегну раменима и ућута...

— Таки сте ви сви! Сви непоштени! — прогунђа стари. Затим устаде и, тек сада, погледа госте.

— А што ви још не шетате“ — запита их. Шетња. је здрава...

— Шоетали смо доста, — одговори Јово, погледавши у Јоку. — И ручали смо...

Стари се осмјехну п одобри главом.

— Нека сте ручали! — рече. — То ваља!.. Здраво је у белу ручат!..,

П опет се окрену сељацима и љутито их премјери погледом.

— Не чекајте више! — осијече. — Хајдете, па ми