Srpski književni glasnik
259 СРпски Књижевни PJACHME.
Јово извади духан и напуни му лулу. Чак му и припали.
— А јели стрико дома 7 — запита.
Игњат као да не чу добро. Метну прет на уста п издиже обрве.
— Стрико зна шта ради, — прошапта полугласно.
— А шта рали“...
— Ко зна!7... Он зна шта ради... Од куге није било паметнијег чојека од њега...
Јово махну руком друговима, да пођу за њим. Поbome. Полако се прикралоше до собе п тада Јово, једним јачим ударом, отвори врата... У соби је сједио стрико Васо п гледао у тефтер, из кога је Јока нешто читала. А пред њима су стајала два сељака и гледала их са страхопоштовањем.
— Ланп си узо товар жита, — говораше стари, ни најмање се не обзпрући на госте, — а ове је године
право, да ми вратиш два...
— Много је, — прошанлта један сељак, ситним пониженим гласом.
Стрпко Васо зажмпри п заврти главом.
— Много... — запита. — А што нијеси казо да ги је много, кад си пско п кад сп ми прич'о, да ће ти ћђеца крепати од глади...
Сељак слегну раменима и ућута...
— Таки сте ви сви! Сви непоштени! — прогунђа стари. Затим устаде и, тек сада, погледа госте.
— А што ви још не шетате“ — запита их. Шетња. је здрава...
— Шоетали смо доста, — одговори Јово, погледавши у Јоку. — И ручали смо...
Стари се осмјехну п одобри главом.
— Нека сте ручали! — рече. — То ваља!.. Здраво је у белу ручат!..,
П опет се окрену сељацима и љутито их премјери погледом.
— Не чекајте више! — осијече. — Хајдете, па ми