Srpski književni glasnik
ЖЕНИДБА ПЕРЕ КАРАНТАНА. 257
— Одв'о нам Јово Јоку, — одговори она мирно, као да о каквој ситници прича.
Стари оелухну ове ријечи п заустави се. Стаде преда њу п сетисенуту шаку поднесе јој под нос.
— Ти, ти, тп си све знала! — зашишта. — Нисам, — одговори она, узмичући главом. Јеси!... Ти сп вазда говорила да треба да се
ула... Ето, ти, сад!... :Ето се удала... Игњат излети, носећи. дебелу цјепаницу у рукама.
— А-а да их гонимо! — викну. — Куд ћеш и' гонит'... — упаде стари. — Гонио
би п ја, ама су далеко!..
Пгњат баци цјепаницу, сједе на тле п бризну у плач.
— А-а знао сам ја, — промуца. — Видио сам ђе све нешто шапуре...
Стрико се и не осврну на њега. Окрену се гостима п мрко пх погледа.
— Ето што сте ми дошли! — викну. — Би, ви, ви!.. Знам ја еве вас!.. Одма иђите из моје куће, на куд вас очи воде а ноге носе!..
Јефган и Перо не одговорише ријечи. Оборише главе п кренуше из авлије. А за њима крену п Данило, стењући под оноликом пртљагом...
'(Наставиће се.)
Свет. ЋорРОВИЋ.