Srpski književni glasnik

ФРАНСИНИН МУФ.

Међу правим „чергашима“ правог „чергашког“ жиBOTA, познавао сам некада једног младића по пмену Шака Д....: био је вајар. и обећавао је ла ће једног дана постати велики вештак. Али му беда није дала времена да испуни своја обећања. Умро је од изнемоглости месеца. марта 1844. године, у болници „Светога Луја“, соби Свете Викторије, постељи 14.

Жака. сам познао у болницп у којој сам п сам дуго боловао. Он је пмао, као што сам казао, дара за великог вештака, па ипак себи није много уображавао. За време нашег двомесечног познанства, за које се он време осећао у наручју смрти, нисам га чуо ни један једини пут да се жали, нити да се подаје оним јаликовањима. која су учинила тако смешним „вештаге које свет не разуме“. Умђо је просто, не глумећи, He крпјући страшне ропце самртника. Ta ме смрт подсећа. шта више, на један од најесвирепијпх призора која сам пкада видео у хану ч0зечанеких беда. Његов отац, пзвештен о догађају, беше дошао да прими леш, и дуго се погађао да не би платио тридесет п шест динара које је болничка управа тражила. Он се ценкао исто тако п за опело, п то с таквом упорнопћђу, да су му најзад попустили шест динара. У тренутку кад су полагали леш у мртвачки сандук, болничар скпде с њега дебело, грубо платно болничко п затражи од једнога од покојникових пријатеља, којп се тамо нађе, пара за покров. Убогп ђаво, који није имао ни маријаша, оде да нађе оца Жакова, који се страшно разгневи, и упита да ли мисле једном престати да му досађују.

Млада калуђерица, која присуствоваше том наказном