Srpski književni glasnik

Ђ44 СРпоски Књижевни Гласник.

њења, п према срећнима овога света, јер је писано: „Тешко вама који се смејете!“ Решимо се на добро, a, TO је патити са онима који пате, п рецимо и уснама и срцем, несрећнику, као хрипћанин Марији: „Еас me tecum plangere.“

Треба, у животу, дат део случају. Случај, на крају крајева, то је Бог.

Ја знам једну девојчицу од девет година, мудрију но сви мудраци. Она ми ми је мало час рекла:

„У књизи се види што се у стварности не да Бидети, јер је то и сувише далеко, јер је све то прошло. А оно што се види у књигама, види се рђаво, и жалостивно. И мала деца. не треба да читају књиге. Има тоJUEO добрих ствари да се видх, а које нису видела: језера, планине, реке, варошп и села, море, бродови, небо и звезде !“

Ја сам сасвим њенога мњења. Ми пмамо један. час да проживимо, и зашто бисмо се теретили толиким стварима“ Зашто толико да се учи, када већ знамо да никала ништа нећемо знати7 Ми п сувише живимо у књигама, и личимо на опога глупака. Плинија Млађег, који је изучавао једнога грчкога говорника, док је пред његовим очима Везув затрпавао пет вароши у пенелу.

Ми не затварамо наше; веровање у старе. догме. За нас, Реч није откривена само палеветој гори о којој говори Библија. Небо богослова изгледа нам. насељено празним фантомима. Ми знамо да је ишпвот кратак, п, да бисмо га продужили, ми у њ етављамо успомену на доба која нису више. Ми се не. надамо: више: у бесмртност људске особе; да биемо се утешили за то мртво Bepoвање, ми пмамо само сан аруге једне бесмртносги, недокучљиве, расуте, у којој се може само у напред уживати, п која је, у осталом, обећана само маломе броју од нас, бесмртност духа у сећању људи.