Srpski književni glasnik

Из ЕПикуРОВА ВРТА. њива 545

Ми у овоме свету имамо само да се помиримо. Али племенити створови знају да даду примерењу лепо име задовољености. Велике душе се примирују са светом радошћу. У горчини сумње, посред општега зла, пол празним небом, оне знају да чувају нетакнуте егаре врлине верних. Оне верују, опе хоће да верују. .Љубав према људеком роду греје их. То је јон! мало. Оне побожно чувају ону врлину коју је хришћанско богословље стављало у својој мудрости изнад свију других, јер их она све претпоставља џли их замењује: наду. Надајмо се, ипкако у: човечанство које. пи поред узвишених напора, пије разорило зло у овоме свету, падајмо се у она непојмљива бића. која ће једпога дана изићи из човека, као што је човек изишао из животиње. Поздравимо те будуће геније. Надајмо се у свеопште неспокојство коме је транеформизам материјални закон. То плодно неспокојетво, 'ми га осећамо како расти у нама: оно нас креће ка једном неизбежном и божанском циљу. ;

АНАТОЛ ФРАНС.

С француском. иргвео Ј. С.)

а. о