Srpski književni glasnik

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД.

547 превкуп. рачун због кога је једном за живота. домаћинова изјурен пз куће, шваља, кућни газда, модискиња, читава најезда од набављача и поверилаца „чије рачуне, како ће то рећи Марија Вињеронова, пређе нисмо могли добити кад смо хтели, а којп се сад покрвише ко ће бити први исплаћен.“

Тај ненасити крик гаврапа над палом жртвом одјекује у целој моралној атмосфери комада. Као у тмурим зимњим данима, пепод оловнога неба и црнога јата тичурина што пробијају маглу над успаваном дневном вревом и жагором, у кући Вињероновој од првих дпалога у комаду кроз сањиву безбрижност п задовољство породице пробије се један потмули гласе сумње и несреће.

Преморен радом, пресићен јелом и пићем Вињерон дрема Ha дивану. Жена, са удавачом Бланшом,“ припрема се за госте који ће сад доћи да сврше брачни уговор Бланше Вињеронове пи Ђорђа од Сен-Женса, Средња кћи Марија шије нешто крај дивана очевог; најстарија, Јудита, замишљена, сања крај клавира. Одмарајући се тако ту, у том топлом кутићу, окружен задовољном породицом, Вињерон. се сећа дана када није било данашњег пуног стола и тих раскошних угодности којима данас Вињеронови обилују. Он још није заборавио колико је некада вечери легао у постељу празна стомака, препун брига и неизвесности за сутрашњи дан. Полако, само, ти су дани промицалп један за другим, H после свих патњи и промена, Вињерон се једнога дана нашао богат, задовољан и безбрижан. Његова деда неће прећи пут којим је он прошао. Ето, та мала Бланша, најмлађа од сестара, полази по својој вољи и избору за JenHora дерана без марјаша, Ђорђа од Сен-Жениса, једног маленог званичника министарства, који све што има то је једно од у презимену и то мало сентименталне жутокљуне физиономије што се малој Бланши допада, и што је довољно. Јер Вињерон само то и хоће, да његови буду задовољни. Најстарија, Јудита, воли музику од које је њен отац запамтио само одавде-оданде, по-

5: