Srpski književni glasnik

Ougug u Прикази. 551. 1 У те непотпуно оцењене приповедаче снада и Г. Јанко Веселиновић. Он је, да не рачунамо његов рал на роману и драми, написао досада једну масу приповедака (преко педесет их је изишло у засебним збиркама п књижицама сем ове о којој мислимо говорити, а има их још доста 'растурених по чаеописима); те приповетке имају јелно лепо и важно место у нашој књижевности, и ипак још нема сееја о Г. Веселиновићу као приповедачу. То не ваља, п књижевници ове врете које је Г. Вевелиновић, имају права да буду незаловољни критиком која их је тако неправо обишла.

Признајући то право Г. Веселиновићу, и налазећи да би боље било нисати о њему као приповедачу уопште него као о писцу малене збирке „Малих прича“, ми ћемо ипак писати о њему само као о аутору ове књижице, и дати само једну кратку п суву оцену оних приповедака које су у њој. То, у осталом, ако није најбоље, доста је згодно: кад су мале приче, нека је п мала критика.

Прва прича у збирци, под насловом Отац“, слика једног оца чији су сви синови отишли у војеку, у рат, а он осгао сам да се злопати и брине за њих; кад су се новратили из рата, он од радости умре. Наши приповедачи воле оваке драмске моменте (који су. узгред буди речено, престали бити оригинални), само их оставе без ефекта. неизрађене.

– „Мегдан“, после дужег увода у којем је бледом бојом насликано време поласка у рат, представља такође један драматичан моменат, неприродан и скоро апеурдан кад се узме у вод место и средина у којој се догађај одиграва. Некаквог кмета стану пеовати и вређати наши сељанци који полазе у рат док он остаје у селу, а он, да би им одвратио увреде, одговори, без довољно разлога, како је он (такав је текст, и ја га не могу обићи) „еспавао се њиховим женама.“ „( чијом 7 се чијом 2“ запиташе они, а кмет показа на једног „сиротана“ чија је жена била међу жртвама овог сеоеког Минотавра. И сад настаје