Srpski književni glasnik
50) СРПОКИ Књижевни ГЛАСНИК.
— А нека и Стака пође!.. Удовица је, ама без ње нема весеља!.. И запјеват нико не зна ко она. А Обрен је може наговорити да пође...
— Могу...
Док се и учитељ нојавн... Дугуљаст, болешљив, упалих прсију, вјечито огрнут „иберииром“, лагано уљезе у собу и, оемјехпувши сена све, сједе у крај.
— Учнтељу, јављамо ти радоену вијес', да се оженпо
наш друг Перо Карантан, — поче Јефтан и устаде са столице. — И јављамо ти, да у петак долази заједно са младом. :
Учитељ зачуђено избечи очи пи гледате та; као да нита: „а шта се то мене тиче...“ Ипак се некако прибра по учтиво се наклони.
— Чветитам, — иснустн кроз нос.
Јефтан му пружи руку и руковаше се.
— А ми хоћемо да га лијепо дочекамо, ко друга. и пријатеља, — настави. — Хоћемо, бива, да изађемо пред њега скупа... П зовнули смо тебе, да те замолимо, да га ти, пепред нас, бива, поздравиш са једном здравицом... Ти си чојек паметан, школован, учен, на знаш п умијеш... И како би било да прође ово весеље без тебег
Учитељ се осмјехну и. од радости, поклони се опет. Видјело се да су га Јефтанове ријечи погодиле у најосјетљивију жицу. Он, управо, и нпје ни у чеме толико уживао, колико кад га човјек нонуди чашом добра вина н кад му рекне да је наметан. |
— Ja, по могућетву спла, радо ћу се увијек одазвати позивима омладине, — дочека одмах. — Ја сам рад. да својим скромнам силама припомогнем напретку Српетва...
— Живио! — гракнуше сви.
— Јефтан обори главу п. као поетиђено дијете, поче се чешкати но глави. |
— AMa Te MOMNHMO yuTe.by, -— рече, — да одма напшнеш, па да по ми чујемо шта ћеш говорити...
Учитељ презриво одмахну руком п куцну се HO челу.