Srpski književni glasnik

BO СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

Учитељ је. опет, на другој страни, поучавао евијет. како да се понаша при дочеку.

— Ви само мене нустите напријед, — вели, — и станите За мном... Кад ја приступим и изговорим здравицу и када викнем .„живили“, онда и ви викните и дигните грају. :

— Хоћемо!

A HeRo, ca. crpaHe, непали пушку:

— Ето га! — викну.

— Ето га!

Сви скочише пи погледаше низ тесту. Из даљега се, збиља, видио облак прашине, из кога се, ипак, могла раепознати некаква. кола.

— Он је!

— Није!

— Јес... Ено Данила, ђе сједи кол колара!

— Јес 'Данило"...

Сви наврвише на тесту. ПИочеше се гурати. Неко стаде учитељу на ногу, Обрену неко обори капу... Прште негдје и нечија боца...

— Учитељу, нази! — дрекну Јефтан.

— Јао, очепили су ме!

— Сводно. Ти само пази!

Кола се приближише.

— ЖКениче и невјесто! — дрекну учитељ, пропевши се на прете...

И стаде.

Стадоше еви ни укочише се.

Почеше забленуто гледати један у другога, као да се питају: „шта је овог“... A и Перо се забленуо, на нити зна: хоће ли изаћи, или ће остати у колима 7... Згурио се у крај, па гледа своје касаблије, а касаблије глелају њега.

Тишина.

— А камо ти жена — једва се прибра Јефтан, да запита.

— Каква жена — зачуди се Перо.