Srpski književni glasnik
BO СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.
Учитељ је. опет, на другој страни, поучавао евијет. како да се понаша при дочеку.
— Ви само мене нустите напријед, — вели, — и станите За мном... Кад ја приступим и изговорим здравицу и када викнем .„живили“, онда и ви викните и дигните грају. :
— Хоћемо!
A HeRo, ca. crpaHe, непали пушку:
— Ето га! — викну.
— Ето га!
Сви скочише пи погледаше низ тесту. Из даљега се, збиља, видио облак прашине, из кога се, ипак, могла раепознати некаква. кола.
— Он је!
— Није!
— Јес... Ено Данила, ђе сједи кол колара!
— Јес 'Данило"...
Сви наврвише на тесту. ПИочеше се гурати. Неко стаде учитељу на ногу, Обрену неко обори капу... Прште негдје и нечија боца...
— Учитељу, нази! — дрекну Јефтан.
— Јао, очепили су ме!
— Сводно. Ти само пази!
Кола се приближише.
— ЖКениче и невјесто! — дрекну учитељ, пропевши се на прете...
И стаде.
Стадоше еви ни укочише се.
Почеше забленуто гледати један у другога, као да се питају: „шта је овог“... A и Перо се забленуо, на нити зна: хоће ли изаћи, или ће остати у колима 7... Згурио се у крај, па гледа своје касаблије, а касаблије глелају њега.
Тишина.
— А камо ти жена — једва се прибра Јефтан, да запита.
— Каква жена — зачуди се Перо.