Srpski književni glasnik

ee - a GRA o 0 RO. EN vo VASA N A

NV ks

588 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

невољу, дигла била руке од евоје куће, и мрзела утеге; — али је била тако трома, тако досадна кад је човек · слуша, тако проста п у разговору тако ограничена, да му никад ни на памет није пало, — ма да. је њој било тридесет година, а њему двадесет, ма да су спавали соба до собе, и разговарали сваки дан, — да она може бити жена за некога, и да од свога пола може имати и друго шта, а не само хаљину.

Па ко је још био туг7 Бине, неколико трговаца, два три крчмара, парох, и напослетку Г. Тиваш, кмет, са своја два сина, људима имућним, мргодним, приглупим, који су сами обрађивали своју земљу, пировали у породичном кругу, побожни у осталом, и несноени у друштву.

Али на општој површини свих ових људских лица издвајаше се лик Емин, усамљен и удаљен међутим; јер он осећаше између ње и себе као неку дубоку провалу.

У почетку, он је долазио к њој више пута у друштву са апотекаром. Шарл га није примао баш с осо0битим задовољством; и Леон не умеде чисто да се нађе између страха да не буде на досади и жеље за приеним пријатељством које је сматрао готово за немогућно.

ТУ.

Чим су настали први хладни дани, Ема пређе из своје собе у салу, дугачку собу ес ниском таваницом, у којој је. на камину, стајао уз огледало повелики окамењени полип. Седећи у својој наслоњачи, крај прозора, она је гледала како мештани пролазе тротоаром.

Леон је двапут дневно ишао из своје канцеларије.

у крчму код Златног лава. Ема је издалека чула његове ~

кораке ; она се нагињала и слушала; и кроз завесу видела. је младог човека који је пролазио, увек обучен на исти начин и не обрћући главе. Али у сумрак, пошто. је, наслонивши браду на леву руку, оставила била за- · почети вез, она би често уздрхтала кад се помоли ова сенка која би наједанпут промакла. Она је тада устајала, и заповедала. да се постави,