Srpski književni glasnik

ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ У СУТОН.

Небеса беху мутна и раздрта, Студен у немој собној полутами. И допираше из самотног врта Музика кише. Ми смо били сами.

Хујаше негде ветар око виле Болну елегију. И ја гледах тако На њеном лицу од блиједе свиле Где мутно вече умире полако.

Ми бесмо неми; али ми се чини То вече да смо, у ћутању дугом, Сами и тужни у хладној тишини, Сву повест срца рекли једно другом,

И тајне мисли болне и злослутне, И страх од патња којих нема више... Слушајућ“ тако те вечери мутне Ветрова песму и музику кише...

Ј. ДУЧИЋ.