Srpski književni glasnik

“

y iso у У М У. 893

о чему ће више да говори, па је само гледала на њ тако, како би му тиме показала да га воли, зажмиривши једним оком и опустивши крајеве својих дебелих усана.

Дан почиње.

II.

Тога дана, у суботу, беше тако јак мраз, да гимназисте пису имале предавања, а и вожња се колима олдтодила за други дан, јер је претила опасност да ће се коњи посмрзавати. Када је Наталија Владимировна изишла из завода за породиље, обрадовала се у први мах, што је већ вече, што на кеју никога нема и што је нико неће срести, њу, девојку, са шестодневним дететом на рукама. Држала је, да чим препорачи праг, предусрешће је лармом и звиждањем читава једна гомила, у којој ће бити п отац јој, човек балав, ударен капљом и као ла је без очију, и предусрешће је познаници студенти, официри и госпођице. И сви ће они пружати претом на њу, довикујући: ето, то је она девојка што је евршила шест разреда гимназије, која је имала познаника међу студентима, умним и племенитим, која је знала да порумени од једне само неспретно изговорене речи и која се пре шест дана породила у заводу са породиље, заједно са осталим палим женскињем.

Али на кеју беше права пустош. По њему је слободно дувао ледени ветар, подизао сиве снежне сметове и њима умотавао све живо и мртво, што би наилазио на путу. Лаким фијуком обавијао би се око металних ступова на огради, те ови севаху, као углачани, и изгледаху тако хладни и усамљени, да их је тешко било гледати. Исто тако хладна, одбачена од људи и живота осећала се и девојка. На себи је имала кратку женску хаљину, ону исту, у којој се обично тоциљала по леду и коју је у хитњи обукла кад је полазила од куће и кад је већ почела да осећа претпорођајне болове. А када би је ветар захватио, обавио јој око ногу танку одећу и захладио главу, страховала је е ће се смрзнути, и тада