Srpski književni glasnik

894. СРпски Књижевни Гласник.

би страх од гомиле ишчезао, свет би јој се претворио у једну бескрајну пустињу, у којој нема ни људи, ни светлости, ни топлоте. Две вреле сузе грунуше јој из очију па се охладише. Погнувши главу, она их обриеа једним безобличним свитком, који је држала у рукама, и пође брже. Сада више није волела ни себе, ни дете, и њихов живот чињаше јој се непотребан, али њу су упорно гурале напред речи, које као да јој не беху у мозгу, већ су само ишле напред и викале:

— Њемчиновска улица, друга кућа од рогља. Њемчиновска. улица, друга кућа од рогља.

Речи ове изговарала је она пуних шест дана, лежећи у постељи и дојећи дете. Оне су значиле да ваља ићи у Њемчиновску улицу, у којој настава њена сестра по лојиљи, проституткиња, јер еамо код ње, и ни код кога више, може наћи уточишта. за себе и за дете. Пре годину дана, када је све још било добро и када се она стално смејала и певала, била је код боне Каће и исепомогла је новцем, и то је сад једино створење, од којега јој неће бити стидно.

— Њемчиновека улица, друга кућа од рогља. Њемчиновска улица, друга кућа од рогља.

Она је ишла, а ветар је душмански беснио око ње, п када је изишла на мост, зверски јој се баци на груди и са гвозденим канџама упи јој се у хладно лице. Побеђен, ветар је са шумом падао с моста, вртео се по снежној глаткоћи речној, па онда поново узлетао горе, пречећи пут својим трептућим хладним крилима. Наталија Владимировна застаде и немоћно се налакти на перила. Дубоко од доле погледа у њу једно мутно око —

парче незамразнуте воде, — и поглед тога ока беше загонетан и страшан. — А пред њом одјекиваху и упорно је дозиваху речи:

— Њемчиновска улица, друга кућа од рогља. Њемчиновска улица, друга кућа од рогља.

Хижњаков, сад већ обучен, поново је лежао у постељи, покривен до преко очију топлим огртачем, по-