Srpski književni glasnik

| |

У ПОСЛА РЕУ МУ. #895

следња ствар која му је још преостала. У соби је било хладно, по кутовима се ухватио лед, али је он преко уста пребацио огрлицу од јагњеће коже и тако је лисао, те му је од тога било топло и пријатно. Цели је дан заваравао себе да ће сутра поћи да тражи рада и да нешто моли од људи, а сада и не мисли о томе и само што задршће при сваком јачем гласу иза зида или куцању на замрзнутим вратима. Тако је дуго и спокојно лежао, кад се на улазним вратима зачу неједнако куцање, плашљиво, брзо и оштро, као да лактом куцају. Његова. је соба била најближа улазу, и, окренувши главу и напрегнувши слух, јасно је распознавао, шта се иза њих догађало. Најпре је дошла Матрјона, па отворила и затворила врата за неким, па онда наста уздржано ћутање.

— Кога тражите7 — промукло одјекну ердито Матрјонино питање. И непознати глас, тих и испрекидан, збуњено одговори :

— Каћу Нечајеву. Настава ли овде Каћа Нечајеваг

— Наставала је. Што ће вам она

— Веома ми је потребна. дар није код куће7 прозвуча страх у гласу,

— Каћа је умрла. Умрла, кажем вам. У болници.

Поново наста ћутање, тако дуго, да је Хижњаков осетио бол у врату, који се не смеде мрднути, док су они ћутали. И непознати глас проговорп тихо, без израза:

— Збогом!

Али она очевидно не беше отишла, јер после једног минута запита Матрјона:

— Шта вам је тог То сте Каћи донели 7

Нешто паде на под, лупну коленима, и непознати глас проговори брзо, угушен од задржанога. плача:

— Узмите! Узмите, Бога ради! Узмите! А ја... ја идем.

— Ама, шта је тог

Затим опет дуго ћутање и тихи плач, испрекидан

и безнадан. У њему беше самртан умор и црно очајање.