Srpski književni glasnik

Ае

896 СРпски Књижевни Гласник,

Као да је нечија малаксала рука немоћно превлачила преко јако затегнуто жице, која је последња на скупо-

ценом инструменту, и кад и она прене — за навек ће се угасити нежан и сетан звук. ;

— Ама, ви га безмало не угушисте! — грубо и есрдито узвикну Матрјона. — Још и таке хоће да рађају!

Ко је још и овако повијао дете! Хајдете за мном. Но, но, хајдете, кад вам кажем. Зар се може тако...

Пред вратима наста тишина. Хижњаков ослушну још мало, па онда леже, обрадован, што нису дошли к њему и по њега, па и не хтеде да погађа, шта је то тамо могло бити. Већ је почео да осећа ближење ноћи па зажели, да когод упали лампу. Спокојство беше прошло и он, стискајући зубе, хтеде да задржи мисли; у прошлости беше прљавштине, пад п ужас, а тај исти ужас предстојао је п у будућности. Већ беше почео да се јежи, грчећи руке п ноге, кад у том уђе Дуњаша, 0бучена за ноћни излазак у лепу блузу и нешто напипа. Она слободко седе на кревет и пљесну кратким рукама:

— Ех, Господе! — махну главом, па се насмеја. — Донели детенце! Мало малешно, па се дере као какав адвокат. Бога ми, као адвокат!

Она се радосно извпка, па онда кокетно уштину Хижњакова. за нос.

— Хајдемо, да видимо. Шта има у томе, Бога ми! Сви су већ тамо. Матрјона хоће да га окупа, а и самовар је приставила. А Аврам Петровић ложи ватру и греје воду, — просто, забава једна. А детенце се само дере: уау, уау..

Дуњаша. направи лице као што је, тобож, у детета, па још једанпут пропишта:

— Уау! Уау! Прави адвокат! Хајдемо. Шта, нећеш Онда нека те ђаво носи! Скапавај ту, емрзлицо једна.

И, скакућући, изиђе. А кроз пола сахата, њихајући се на слабим ногама п придржавајући се претима за довратак, Хижњаков неодважно одшкрину врата на кухињи.

— Затварај, расехладићеш! -— узвикну Аврам Пе-