Srpski književni glasnik

898 Српски Књижевни Гласник,

заплака. гласно, али у брзо ућута, а Матрјона, умотавајући пелене, стидљиво се насмеја и рече:

— Гледајте тело какво му је, као кадива!

— Дедер да видим, — замоли је Дуњаша.

— Шта још

Дуњаша изненадно затресе целим телом и, тупкајући ногама, задихана од жудње, безумна од плахе жеље, завика високим гласом, који до тада нико не чу од ње:

Лау ода о Да ји.

— Подајте јој! — преплашено замоли Наталија Владимировна.

Дуњаша. се смири и осмехну, па онда опрезно само са два прста лодирну детиње раме, а после ње, стидљиво зажмиривши, наже се руменом детињем рамену и Аврам Петровић.

— Кажем ја! Дете је једна нежна стварчица, рече он, правдајући се.

После свију, учини то исто и Хижњаков. Његови прети очас осетише нешто живо, нешто као кадива мекано, тако нежно и слабачко, да му се рођени прети учинише као нешто туђе и нешто нежно. И опруживши вратове, п осмехујући се необично срећно, стојаху сви они, лопов, проституткиња, п усамљени, пропали човек, и овај мали живот, слабачак, као она ватра у естепи,

која ИХ нејасно зове некуда и обриче им нешто лепо,

сјајно. и бесмртно. А срећна матп поноспто гледа у њих, а озго, почињући од ниске таванице, дизала се кућерина, као каква гомила камења, у чијим високим одајама тумарају богати, чамотни људи.

Наста и ноћ. Дошла је исто онако црна, страшна, као и све друге ноћи, и као тама разли се она по далеким снежним пољима и укочила усамљено грање на дрвећу, оно псто грање, које прво поздравља излазак сунчев. Људи се борили с њоме као и онај слаби пламичак у фењеру, али она, силна и страшна, обухваташе усамљену светлост безизлазним појасем и мраком ипспу-