Srpski književni glasnik

VELI UJE О M PI y: M y, 95

· њаваше људска срца. И у многим срцима утрну она и оне слабе искре, што једва тињају.

Хижњаков није спавао. Скупивши се у мало клупче, хтео је да се сакрије од хладноће пи ноћи под мекану гомилу крпетина, и плакао је лако, без бола и страха, као што плачу они, чије је срце чисто и безгрешно, као у деце. Сажаљевао је самога себе, онако згурена у клупче, и било му је чудновато, зашто жали све љуле и цео људски живот, и у том је чуству била нека тајанствена и дубока радост. Он је видео новорођено детенце, па му се чинило, као да се он то сам родио за нов неки живот, п да ће живети дуго, а живот ће му бити диван, прекрасан. Он је волео и жалио овај нови живот, а то му беше тако мило, да се насмејао, стресао са себе гомилу траља и запитао се:

— Због чега плачем ја ово“

И не нашавши узрока, одговори:

— Тако!

У тој краткој речи беше толико дубоког смисла, да је од тога нова бујица врелих суза заталасала разбијене груди у човека, чији је живот био толико тужан и усамљен.

А чело главе му се полако и без шума спуштала да заседне разбојничка смрт и да чека — епокојно, стрпељиво и упорно.

Леонид АнНДРЕЈЕВ.

(Превео с руског Ник. Николајевић.)