Srpski književni glasnik
Preuzimanje:
Prikaz u BnLViewer-u
УТАР ЛУ:
Смешљиво и топло са небеског свода Греје златно сунце. И к'о бајку неку Што сећа на виле и прошлост далеку, Шуме младе врбе изнад наших вода.
И док ваздух трепти, прелива и блиста, И мирис се шири исцветалог воћа, Ја у врту сневам, годи ми самоћа Сред живота новог. А Ти, мила, чиста, —
С ореолом златном изнад бујне косе, Јављаш ми се љупко измеђ јоргована Као љиљан бела, вижљаста и плава.
И осећам да Ти, свежа ко кап росе,
Гониш дахом маглу отрованих дана
Будећ' снова живот, што у мени спава. Милутин Јовановић.