Srpski književni glasnik

УТАР ЛУ:

Смешљиво и топло са небеског свода Греје златно сунце. И к'о бајку неку Што сећа на виле и прошлост далеку, Шуме младе врбе изнад наших вода.

И док ваздух трепти, прелива и блиста, И мирис се шири исцветалог воћа, Ја у врту сневам, годи ми самоћа Сред живота новог. А Ти, мила, чиста, —

С ореолом златном изнад бујне косе, Јављаш ми се љупко измеђ јоргована Као љиљан бела, вижљаста и плава.

И осећам да Ти, свежа ко кап росе,

Гониш дахом маглу отрованих дана

Будећ' снова живот, што у мени спава. Милутин Јовановић.