Srpski književni glasnik

ТОМА КАРЛАЈЛ.!

Прво Карлајлово дело у српском преводу биће без сумње ови „Хероји“, које је Српска Књижевна Задруга издала у свом прошлогодишњем колу. Било би интересантно знати да ли се п колико ова књига допала нашој публици. Нарочито би било интересантно знати колико се њих нашло који су имали стрпљења да ову књигу прочитају до краја. Јер ма колико се високо мишљење имало о Карлајлу, немогуће је спорити да је он врло далеко од тога да буде лак и примамљив писац. Он одбија читаоца у исти мах и својим идејама и својим начином писања.

О његовом начину писања налази се у једном роману Џорџа Мередита ово занимљиво место: „Карлајлов стил“, каже Мередит, „личи или на првобитне грађевине или на потпуне рушевине, толико је разваљен и неуглађен; стил као ветар у воћњаку који с грозном лармом стресе овде онде леп плод; реченице без почетка које се свршавају наглим пресеком и у диму, као таласи кад се о насип разбију ; изрази из стручних речника упоредо са сокачким говором, док акценти падају насумце као коси зраци кроз узбуркане облаке; свака страна у вихору, тако да цела књига производи једну врету електричног потреса у глави и у зглавцима“.

Простије речено, Карлајл, који је волео себе да сматра као мислиоца, имао је стил не једнога мислиоца већ једнога песника, — стил стално метафоричан, „пуно-

! 1795—1881. Историчар енглески. Главни списи: „Француска Револуција“, „Оливера Кромвела писма и говори“, »Фридрих Велики«, „О Херојима и о њиховом обожавању“, „Sartor Hesartus“ и „Прошлосг и Садашњост“. Цењен већма као филозоф, управо моралист, као стилист и као хуморист него као историчар.