Srpski književni glasnik

(АРА ИСАК ИМ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига ХУЈТ. БРОЈ 2. —- 16 ЈАНУАР, 1906:

МАЈЧИНА СУЛТАНИЈА.

0

Кућа Јована Радетића бпла је на гласу, не толико због богатства колико ради своје велике родбине. Мало је ко имао толико шура кумова и пријатеља колико Јован; то се најбоље могло видјети о креном му имену, када за ручком, готово у двије овеће собе, нпје могао смјестити све званпце. И сам газда Јован био је на велику гласу, највшпе због своје чулџе нарави. Био је то врсан, стасит човјек, псобично снажан, са големом, као лубеница округлом главом, крупним закрвављеним очима, расплесканим носом, испод кога су се пзвијали и стршили, нал лебелим уснама, дугачки, вјечито неуређени бркови. У својим младим годинама, лок је јот „кућу кућио“, тор. барио је по селима; зато је и остао мало погурени шшао тако као да и сад носп торбу на леђима. Од торбарења му је остало п то што је увијек, ма о чему говорио, силно викао, кло да дозивље муштерије, п што се волио непрестано препирати као да се и сад прекладе с муштеријама. Све чартшинлдије обично су се уклањале испред газда Јована, бојећи се да им, случајно, не сврне у дућан, јер је од његова гласа сва чартија зво-

6