Srpski književni glasnik

2 >

Српски Књижевпи Гласник,

нила и свијет се окупљао као на чудо, мислећи ла се неко у том дуђану свађа иплп бије. Али на славама и свадбама газла Јован није смио изостати. Тамо су га сви радо звали, пошто нико није знао љепше наздрављати од њега, пити је ко знао толико масних шала и прича колико он,

У кући, коју је називао својим гнпјездом, био је готово тпранин. Сва чељад стрепила су од њега. Кад се враћао из чаршије, ни једно га чељаде није смјело на вратима или на прозору дочекати; свако је морало бити у неком послу. Пошто би се спустио у авлији под стару, гњилу, дупљасту мурву, на своју малу троножницу, сви су се морали окупшти око њега: једно да му изува кундуре, друго да му донесе чибук, треће ракију. И док је он пушоо и исппјао чашу за чашом, сви су морали стајати у страни, да му одговарају на разна питања, или ла слушају нове заповијести.

Једина Милка, мезимица и љубимица читаве куће, што је смјела слободније да му приступи, да сједне поред њега и, мазећи се, ла му наслони главу на раме и мплује га п љуби по образу. На њу као да се није љутио, нити је могао заружити. Шта више, њезино улативање и чаврљање као да му је годило, те би се, често пута, _ осмјехнуо пли је, у шали, потегао за нос. Ако је Стаки или брату Николи, или ма коме другоме што требало, једино је Милка од оца могла измамити. Додуше, то јој није, испочетка, најлакше полазило за руком, јер би се љутио п почео гунђати, али је кашње све више попуштао, док је најпосле не би лагано одгурнуо од себе и, као кроз зубе, проциједио:

— Хајде, хајде... Угодићу ти... Биће то!

У колико је Милка била разговорна и лагодила се уз оца, у толико је Никола, брат јој старији, био ћутљив и као да је зазирао од оца. Он је у очевој радњи служио као помоћник, гдје га је стари, који је сав посао собом водио, непрестано грдио и пребацивао му, како је млитав, мртав, нерадиша, те га нагонио да ради од јутра