Srpski književni glasnik

89 OPnopIHđ· Књижевни Гласник.

кидано, замуцкујући. — Савлађив'о сам се вазда, а данас нијесам мог'о... Ето, некако, дошла на ме ђавоља љутња ...очекив'0 сам те толико дана, па те дочекао хладну... па сам план'о...

Милка. не одговори. Само је гризла доњу усницу и склапала очи, као да би да заспе.

— Не замјери ми, — опет ће он њежније, надносећи се нада њу као да ће је пољубити, — и немој мислити да те сад не волим... Чини ми се да те никад нијесам волио к'о сад... Ама није ми лахко, кад те угледам онако замишљену, невеселу, ледену... Кад те таку угледам, све ми се наде разлете к'о јесење лишће пред вјетром... Тешко ми дође...

— А какве су наде7 — меко запита она. — Благо теби кад их имаш!... ]

— Кад ти све испричам, разумјећеш ме и опростити ону данашњицу, — осијече он живо, а очи му се чудновато засвијетлише. — Видим да је дошло вријеме да ти испричам, па... Бог ти а душа ти... Пресуди сама како ми је и ...ако имаш срца... нећеш одсад бити така.

— Камо среће кад би се могла промијенити, — брзо упаде она. — Ја бих то најволила/! — Слушај ме, па пресуђуј, — настави он жешће,

одмахнувши руком, у знак да му не прекида говора. Ти, бона, не знаш, да сам први пут, кад сам те видио, увртио у главу да ћеш бити моја... Ето тако увртио сам, и ђаво би га знао, вазда сам мислио на те... Вртио сам се испред врата само да те видим; трч'о сам свуда ђе сам знао да ћу те затећи — и ту само да те видим... И онда... у винограде... отишао сам због тебе, и ако ти то нијесам каз'о.. Кад сам с тобом проговорио, чини ми се к'о да сам стек'о крила, па полетио у небеса к'о оро поносни... Кашње.. то не треба ни да ти причам, јер знаш и сама... силом сам тражио прилику да опет с тобом проговорим... И запросио сам те на прешу, само из страха да ми те ко други не уграби.. Кад сте ме одбили, био сам к'о утучен. Орлу сте сломили крило, па га спустили