Srpski književni glasnik

МазчинА СултАНИЈА. | 83

у глиб и у Облињу. Ама то мене није убило!.. Потље се опет осоколим и опет ме к'о нека нада огрија. „Хајде“, велим, „може се она предомислити и опет бити моја“... Па сам опет почео трчати испред врата...

— То знам, — одговори она са усиљеним осмјехом. — Виђала сам те често.

— Ех, а знаш и како је потље било, кад је пук'о

глас да си испрошена за Ату, — дочека он отхукнувши. То свак зна!.. Назвали су ме и бекријом и севакаквим, а нико није знао како ми је било .. Нико! — узвикну јаче.

— Срце ми се цијепало на комаде, кидало се, прштало, те сам неколико пута хтио кидисати и теби и себи, да обоје у један дан умремо.. Сам Бог зна како сам се савлад'о... и фала Богу што сам се савлад 'о.. а одиста не би живили више!

— Камо среће да си мене убио, а ти да си ост'о жив, — прошашпта она, склапајући очи као и прије. Не бих барем доживила онаких дана к'о што сам до живљавала. ..

Он је узе за плетеницу, коју бијаше пребацила преко рамена, и пољуби јој ону расплетену китицу при дну.

—. Боље што нијесам, боље, — рече њежно. — Бог ме сам сачув'о... Него кад сам највише помишљао о убијању, пуче гласе за Швабу... Хоћеш ли ми вјеровати да сам се онда обрадовао 7... Да је ђаво, сотона, макар ко био а не Швабо, само кад те отргнуо од Ате, ја бих се радов'о!... Ато ми је био најцрњи, најмржи, најопаснији, те ми је и Швабо био бјељи од њега!., И макар што је свијет галамио на те, макар што су те грдили,. мени је било драго... Знао сам да свијет све прича крупње него што је, па нијесам пуно ни вјеров'о.. срце ми није дало да вјерујем... Ама ако сам нешто и вјеров'о, опет сам био радостан. „Нема Ате, сад ће се све друкчије окренути“, одмах сам помислио. Баба Станија бијаше дошла да ми нуди некакве друге ђевојке, ама ја нијесам хтио ни чути... Још кад побјеже Швабо, нада ми поче јачати више него икад... Знао сам добро наше момке,