Srpski književni glasnik

ПИСМО ИЗ АЛПА.

Сен-Беашемберг у Швајцарској. Август 1905.

Овде јутра освићу хитро а вечери закашњавају. Дан је пун неке светлости што наличи на истопљено стакло. Свугде у разређеном ваздуху мирише смола и непроменљиво се чује меланхолично звоњење говеда однекуд у страни или по долинама које се не виде и што се само наслућују. Тихи кристал глечера Јунгфрау и Блимиз-Алпа трепери у самом зениту; изгледају као сре · брни зид између два света. У њиховим се подножјима продужују љубичасти ланци брегова, мирни као нека митолошка брда. Далеко у хоризонту они постају бледи и ваздушасти. С друге стане, далеко, Тунска равница са својим резигнираним спокојетвом има изглед библијске долине. Све је око мене огромно и светло. Тај блиски додир са великим и мирним стварима, даје телу неку грубу материјалност, и живци се разилазе по њему као неки укочени конци од челика. Душа добија пожуде за нечим силним и узнемиреним, и губи везу са нежним и добрим. Ми утичемо на ствари преиначујући их, и ствари преиначују нас једним наметљивим и неодољивим утицајем, и мењају нас. Чини ми се да данас већ не желим више оно што сам јуче желио.

Али често падају на душу тешко ти непрегледни мирни предмети и заморавају је. Човек с југа има напор да разуме ову лепоту често пута свирепу и циничну. Све је огромно, тврдо, студено, непомично. Нарочито непомично, и то шири око себе једну болну атмосферу равнодушности. Моје су детиње очи виделе некад најпре благи пејзаж далматинске обале. Моја се душа стапала тамо са загрејаним водама у истоветну хаотичну модру и густу