Srpski književni glasnik

54 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

масу, и то са једном пантеистичном страшћу за камење, воду и траве. Ни сада ни икада пре, ја се нисам могао отети тим везама из детињства за онај сухи и сиви пејзаж који залива једно невесело море, и где мирише свака травка што ниче из стења, и где леже мој отац и моја мајка. Свугде ми је природа без мора несавршена и саката; и нека талијанска песникиња имала је право када назива воду душом пејзажа. Овде нема импресије широког и бесконачног са приморја или са кула у великим градовима. Дко га има, то је само јутром, на каквом врхунцу, док по долинама леже магле, троме пи тешке, преливајући се напорно из белог у сиво и из сивог у бело. Чини ми се бело децембарско море из мојих успомена. У недељна јутра нарочито, кад се из магле, што се скоро расплинула у течност, зачује мутно звоњење на службу доле у каквом селу. Та звона из магле, можда у каквом сеоцету у јаблановима, на рубу језера, где обично има толико сунца, цвећа и вреве у пчелињацима ип голубињацима ! Магла се затим почне да разређује; ушавши кроз једно планинско гротло, она измили кроз друго гротло, и тај њен спори ход као да има неку удаљену везу са службом у црввицама. За њом се мирно оцртају стазе, поцрвене мокри кровови, разиђу ретка стада говеда. Тако, док све сунце не облије једном млечном и сањивом светлошћу и еви вам предмети постану блиски, искреву пред вас, сасвим на дохват, под саму руку. Језеро под брегом помодри силније него икада. Та игра светлости траје тако читав сат. Изгледа вам то као сат живота проживљеног у некој тихој и мистичној Легенди о Сунцу. Читава је профанација вратити се после тога дома на доручак. Станујем у једном малом хотелу, при брегу обученом у тамну шуму четинара, кроз коју су се раз-· милеле стазе и раштркале труле клупе. Са мном станује веома разнолик свет као на каквој трансатлантичкој лађи. Нека симпатична млада Американка, прсата за две жене, нестрпљива и комуникативна, чија се брачна дужност сведа да за време обеда подсећа болесног мужа на кап-