Srpski književni glasnik

“2

Писмо из Алпа. 55

љице — једног сухог и дугачког мужа коме је вечито студено, и љубоморног и злог као Полифем; два Руса, два најбоља и најнесноснија човека на земљи; нека руска генералица са младежима, чији је муж у Манџурији; неки стари господин, ермит, један од оних кога у његовој земљи нико више не памти, а кога на страни можда нико више не зна по његовом правом имену. Затим један господин са госпођом и једна госпођа са господином. После један млад пар који, се никоме није представио. И онда један брат Бугарин у патриотском иберцигу и каљачама; џ један социјалиста са баритоном. — Разговори су дуги, бесконачни, и настављају се недељама. Манџурски рат држи друштво у извесној страсти и подели. Све иначе добија убиствено досадан манир, и симпатична госпођа из Америке са својим добродушним аскетизмом, прави је одмор за очи. Иначе би свако бегање и мењање стана било бесплодно. Ма где отићи, значило би опет наћи једну Американку са болесним мужем, једну руску генералицу са младежима, два добра и досадна Руса, једног старог анонимног господина, једног Бугарина у иберцигу, и тако даље. То је фаталност свих колонија по алпијеским становима, овога реда.

Вечери овде имају нарочито своју лепоту неприступачну и неразумљиву људима са југа. Мрак се ухвати на једном. Он овде не пада само из свода; он излази из земље, покуља из понора, проспе се из вечито црне шуме. За час све освоји сенка и тишина, нека фатална сенка и свирепа тишин4. Тако пане ноћ и изгледа да за дуго, дуго, неће бити јутра. Брегови који су пред залазак сунца били тамнозелени, а при заласку од неке растегљиве љубичасте помрчине, сада се лагано издижу у стотинама врхунаца, расту, помичу, и размештају се према каприциозној игри светлости. Најзад они почињу да се бришу и стапају, или се приближе к вама тамни, угасли. Само још дубоко у самој ноћи виде се на свом вечитом месту над облацима глечери Јунгфрау што горе у неком наранчастом распаљеном кристалу ; то је неколико забо-