Srpski književni glasnik

56 СРпоки Књижевни ГЛАСНИК.

рављених сунчаних зрака остало разливених по ледењацима. Шуме над мојим прозорима дању су пуне јастребова, и сваки час се чује по који очајан врисак птице у дубини где је маховина до кољена и где освићу печурке велике и беле као хлебови. Али је ноћу тамо тихо без игде икога. За то време као да пред шумама стоје нека огромна врата од сенке за којима се сву ноћ дешава неки тамни и неми мит. Ја не знам зашто после једног дана дионизијски веселог пада ноћ са тако нечим пуним болног и фаталног. Има чини ми се у Алпима много неке чемерне радости и неког тужног весеља. Шатобријан је из ових гора побегао невољан и разочаран; у Шелијевим најлепшим песмама испеваним овде Природи у једној дантеистичкој екстази, има нагласак апатичне сете и неког далеког резигнираног бола. У овим је горама наш Мицкиевич испевао неке најтужније стихове својој љубави. Нигде му једна кобна жена, коју је љубио са толико много несреће, није изгледала тужнија него кад је сретао њен прогонилачки фантом овде по уским вечерњим стазама и по кристалу алпијеких ледених мора. Чини ми се да је у оваким вечерима зачета у Перу Гинту из скандинавске драме она трагична жеља да се отме од притиска огромних ствари наоколо, и да иде у равније крајеве да тражи себе. У овим планинама где расту само црни четинари, ноћни сати имају неки тамни шум у ваздуху, и као да на проласку додирују лице онога што још бдије, и као да му седну на раме, муче га слутњама и одрицањима, и бацају у његову душу своју тамну сен која остаје у њој и дуго после сванућа. Мени се у овим самотним вечерима, негде на белом прашљивом путу, по коме одавна нема никога, буди нека атавистична патња, п ја страдам од несреће коју нисам никада до живео. Никада ми море и јужни пејзаж не тиште толико душу као алпијске ноћи. Нигде се немир у души не пробуди са толико насиља као у миру у природи. Треба, као овде, да све замре наоколо па да се чује из душе