Srpski književni glasnik

Писмо из Алпа. 57

све оно што се у њој дешава без наше свести, и да поврве из ње гласови свега што је давно прошло изнад ње, поред ње и кроз њу. Та резигнирана тишина ствари нигде није тако савршена као у крајевима где живе че тинари и где ноћу изгледа да са сваке гране и листа пада нешто црно и ситно.

Са овога брега што понире у Тунско језеро пуно модре помрчине, води један жељезни пут низ саму ли. тицу што виси над водом. Често се спустим тим електричним колима до у подножје где приступају пароброди што сваки час од Туна цепају тешку и мирну воду и одводе до Интерлакена. Тунско језеро нема ону ваздушност женевског језера. Женевеко језеро изгледа да се у летње подне цело испарава и диже у ваздух; у њему има толико плаветнила да помодри камење и дрвеће по обалама; враћајући се дома, чини вам се да тога беличастог плаветнила има непрестано по вама, по лицу, у коси, недрима и сваком углу одела и душе. Тунско је језеро мрко и невесело ; оно је разливено између шумовитих масива што се дижу усправно над водом и од чијег црног зеленила језеро постане тамно пи бездано. Између овог језера и Бригентеког, с друге стране, лежи расут мали и весели Интерлакен, швајцарски Монтекарло, место за богате дегенерике, сентименталне старе полигаме, и летњиковац суверена, кесароша, кокота и Чивута. Једног дана срео сам тамо једног добро ухрањеног претендента на један бурбонски престо са ванредно лепим великим псеом, који се такмачи у гордости расе са самим господаром. У Интерлакену је много више жена него људи; овде Сабињанке отимљу Римљане.

Овде сам једног јутра пошао за Јунгфрау. Леп и бео колсеки пут води кроз једну долину, управо ходник између високих масива обучених у тамну шуму, до Лаутенбруна. Туде са једног брега од хиљадама метара руши се до у село један огромни стуб воде да се сав проспе у сребрну прашину на сунцу и никад не доспе до земље. Са мном је тај дан била једна мала Пољкиња, прија-