Srpski književni glasnik

МАЈЕ АВНЕОЛСА.

(Крај).

Је ли истина да се та завеса миче2 Он се то питао, бојећи се да га очи не варају. То је у осталом било тако незнатно: лак потрес материје, једна врста подрхтавања бора, једва неко таласање као оно које производи ветар. Ренарде застаде укочених очију, испружена врата; и постиђен својим страхом диже се нагло, учини четири корака, обема рукама дочепа драперију и лагано је уклони. Најпре није видео ништа сем црна стакла, црна као плоче преливене сјајним мастилом. Иза њих ноћ, велика непрозирна ноћ, простирала се до невидљивог видика. Он је остао стојећи пред тим неограниченим мраком; кад одједном опази светлуцање, светлуцање које се кретало, изгледало далеко. Онда примаче лице окну, мислећи да без сумње неки ловац ракова кришом лови у Брендији, јер поноћ је била прошла, а то је светлуцање повлачило се обалом воде, под гором. Како још није разазнавао заклопи очи рукама; светлуцање постаде светлост, и он опази малу Року, нагу и крваву на маховини.

Он устукну, згрчен од ужаса, удари о своје седи" ште и паде на леђа. Остаде тако неколико минута, а душа му је била на крајњим мукама; затим седе и поче да размишља. Имао је халуцинацију, то је све; халуцинацију која је дошла отуда што је неки ноћни лупеж ишао речном обалом са својим фењером. У осталом, шта је чудновато ако успомена на његов злочин изнесе преда њ привиђење покојнице.

Дигнувши се, попи чашу воде, затим седе Мислио

је: „Шта да радим ако се то понови>“ А то ће се по51