Srpski književni glasnik

898 Српски Књижевни Гласник.

новити, он је осећао, био је сигуран. Прозор је већ мамио његов поглед, звао га, привлачио. Окрете своју столицу да га више не види; затим узе једну књигу и покуша да чита; али ускоро му се учини да чује како се иза њега нешто креће, и он се нагло обрте на једној нози наслоњаче. Завеса се опет мицала; овога пута зацело се мицала; више није могао сумњати; он јурну и дочепа је једном руком тако сурово, да је обори заједно са рамом; затим жудно приљуби своје лице уз окно. Не виде ништа. Напољу је све било црно; он одахну са радошћу човека коме су спасли живот.

Врати се дакле да седне; али готово одмах жеља да опет гледа кроз прозор поново га обузе. Откако је завеса била пала, прозор је био нека врста мрачне рупе на тамном пољу, која привлачи и која је ужасна. Да не би попустио том опасном искушењу, свуче се, угаси светлост, леже и затвори очи.

Непомичан, на леђима, са врелом и знојавом кожом, очекивао је сан. Велики сјај од једном продре кроз његове капке. Он отвори очи, држећи да му стан гори. Све је било црно, а он се налакти да покуша разазнати прозор који га је стално, неодољиво привлачио. Усиљавајући се да види, он опази неколико звезда; и он се диже, пређе, пипајући, собу, опруженим рукама нађе окна, и прислони на њих своје чело. Тамо доле, под дрвећем, тело девојчице сијало је као од фосфора, осветљавајући мрак око себе.

Ренарде узвикну и побеже својој постељи, где остаде до јутра, главе сакривене под јастук.

Од тога тренутка живот му постаде неиздржљив. Дане је проводио у страху од ноћи; а сваке ноћи привиђење се понављало. Тек што би се затворио у своју собу покушавао је да се бори; али узалуд. Нека неса: владљива снага дизала га је и гурала ка окну, као да хоће да зове сенку и одмах је и виђао, најпре где лежи на месту злочина, лежи са раширеним рукама, раширеним ногама, онако како је тело нађено. Затим се мртва.