Srpski književni glasnik

МА љР о КА, ин 899

дизала и прилазила, ситним корацима, као што је чинило дете излазећи из реке. Она је прилазила полако, сасвим право прелазећи преко ливаде и преко леје осушеног цвећа; затим се дизала у ваздух, ка прозору Ренардеа. Она је прилазила њему, као што је пришла убици на дан злочина. И човек је узмицао поред аветиње, узмицао до своје постеље и падао на њу, знајући добро да је мала ушла и да сад стоји иза завесе која ће одмах по чети да се миче. И до сутрадан он је гледао укоченим погледом ту завесу, очекујући без престанка да види где излази његова жртва. Али она се више није показивала остајала је ту иза материје коју је понекад потресло лрх“ тање. И Ренарде, прстима згрченим на својим застирачима стезао је њих као што је био стезао за гушу малу Року. Слушао је како откуцавају часови; слушао је у тишини шеталицу свога часовника и дубоке ударе свога срца. ИМ несрећник је патио, више но што је икад патио иједан човек.

Затим, чим се на таваници јављала бела пруга 06јављујући блиски дан, осећао се ослобођен, најзад сам, сам у својој соби; и поново је легао. Онда је спавао неколико часова, узнемиреним и грозничавим сном у ком му се често јављало страховито привиђење његових бдења.

Кад је доцније у подне силазио на ручак, осећао се изломљен као после необично великог умора; и једва је јео, мучен непрестано страхом од оне коју ће видети опет идуће ноћи.

Ипак је добро знао да то није била аветиња, да се мртви не враћају, и да његовим мукама једини је узрок његова болесна душа, душа обузета једном једином мишљу, једном успоменом која се не да заборавити, да је само она изазивала умрлу, васкрсавала је, звала, износила пред очи у којима је остала неизгладива слика.

Али он је знао и то да се неће излечити, да никад неће измаћи дивљачком гоњењу свога сећања; и одлучи се да умре, пре него и даље да подноси те паклене муке.

51“