Srpski književni glasnik

900 Српски Књижевни Гласник.

Онда је тражио како да се убије. Хтео је да то буде просто и природно, што не би допуштало да се верује у самоубиство. Јер он је полагао на свој глас, на име које су му стари оставили; и ако би се почело сумњати у узрок његове смрти, без сумње би се помислило на необ: јашњени злочин, убицу који се није могао пронаћи, и не би се устезали да њега оптуже за недело.

Била му је дошла чудна мисао, да га смрска дрво под којим је убио малу Року. Он се дакле реши да посече своју гору и да лажно одигра несрећан случај. Али буква не хтеде да му сломије кичму.

Кад се вратио кући, обузет лудачким очајањем, дочепао је револвер, а после није смео да окине.

Час вечере изби; он је јео, затим се вратио горе. И није знао шта да ради. Сад, пошто је први пут измакао, осећао се кукавица. Мало час био је готов, чврст, решен, господар своје смелости и своје одлуке; сад је био слаб, плашио се смрти више него умрле.

Муцао је: „Више нећу смети, више нећу смети“, и, са ужасом, гледао је час оружје на своме столу, час завесу која је скривала прозор. Чинило му се и то да ће се нешто страховито десити чим његов живот буде престао! Нешто» Шта Њихово сретање можда» Она га је вребала, она га је чекала, звала га је; и показивала се тако сваке вечери зато да она њега улови, да га привуче својој освети, да га одлучи на смрт.

Он поче да плаче као дете, понављајући: „Више нећу смети, више нећу смети“. Затим паде на колена и промуца: „Боже мој, Боже мој“. Ипак, не верујућиу Бога. И он, одиста, више није смео да гледа свој прозор у коме је знао да је шћућурена аветиња, ни свој сто на коме је сијао револвер.

Кад се подигао рече гласно: „То не може трајати; треба свршавати“. Звук гласа у немој соби учини да му дрхтавица прође кроз удове; али како се није решавао да узме икакву одлуку; како је добро осећао да прст његове руке неће хтети притиснути обарач оружја, он