Srpski književni glasnik

902 Српски Књижевни Гласник. И он ће погинути одмах, узевши у обзир своју тежину и висину куле.

Одмах се диже из постеље, седе за сто и поче да пише; није заборавио ништа, ни једну појединост свога живота на самртним мукама, ни једну појединост паклених мука свога срца, и заврши објављујући да се сам осудио, да ће погубити злочинца, и молећи свога при: јатеља, свога старог пријатеља, да пази да се никад не осумњичи његова успомена.

Довршивши своје писмо опази да је дан свануо. Он затвори писмо, запечати га, написа адресу, затим сиђе лаким корацима, отрча до малог белог сандучета прикованој за зид на крају салаша, и кад је бацио ту хартију која му је прљила руку, врати се брзо, метну резу на велика врата и успне се на кулу да чека пролазак писмоноше који ће однети његову смртну пресуду.

Сад се осећао миран, ослобођен, спасен.

Хладан, сув ветар, ледени ветар прелазио му је преко лица. Он га је удисао жудно, отвореним устима, пијући његово ледно миловање. Небо је било црвено, и то црвенило било је ватрено, зимње црвенило, и цела равница, бела од иња под првим зрацима сунца, сијала је као посута стакленим прахом. Ренарде, стојећи, гологлав, гледао је пространи крај, лево ливаде, десно село, чији су димњаци почели да се пуше за јутарњи обед.

Под његовим ногама текла је Брендија преко стена које ће га замало размрскати. У тој лепој леденој зори осећао је да се поново рађа, и да је пун снаге, пун живота. Светлост га је купала, опкољавала, прожимала као нада. Хиљаде успомена навалило је на њега, успомене на слична јутра, на брзо корачање по тврдој земљи која му пуцка под ногама, на пријатна ловљења по обали бара где спају дивље патке. Све лепе ствари које воли, _ лепе ствари живота, гомилале му се у успомени, подстицале га на нове жеље, будиле у њему све снажне прохтеве његовог живог и моћног тела.