Srpski književni glasnik

МаларРока. 903

И он хоће-да умре» Зашто Хоће да се глупо убије јер се плаши једне сенке» плаши ничега Богат је и још млад! Каква лудост! Та довољно му је једно разонођење, једно удаљење, једно путовање па да заборави! Ове ноћи баш, он дете није видео, јер занета мисао занимала се другим нечим. Можда је више неће видети» И ако га буде походила у овој кући, неће га, зацело, пратити у друго место. Земља је велика, а будућност дуга. Зашто да умре»

Поглед му је лутао по ливадама, и на стази дуж Брендије спази једну плаву мрљу. То је био Медерик који је долазио доносећи писма из вароши, и да узме писма из села.

Ренарде се стресе, осећај бола прође му кроз тело, и он јурну вијугавим степеницама да узме своје писмо, да га тражи од разносача. Сад га се мало тицало хоће ли га видети; трчао је преко траве окићене ноћним ледом, и пред сандуче на крају мајура дође баш у исто време кад и писмоноша.

Човек је био отворио мала дрвена вратанца и узнмао неколико хартија које су спустили становници места.

Ренарде му рече:

— Добар дан, Медериче.

— Добар дан, госпо н кмете.

— Чујте, Медериче, ја сам бацио у сандуче једно писмо које ми је потребно. Дошао сам да га тражим од вас да ми га вратите.

— Добро, госпо'н кмете, вратиће вам се.

И писмоноша диже очи. Остаде запрепашћен пред ликом Ренардеа; образи су овоме били модри, поглед помућен, са црним колутима испод очију, које су упале у главу, коса у нереду, брада замршена, кравата одрешена. Видело се да никако није легао.

Човек упита: „Јесте ли ви болесни, госпо'н кмете 2“

Овај, разумевши одједном да његово држање мора изгледати чудновато, изгуби присуство духа, муцаше.

пат о адиције тома нат ит