Srpski književni glasnik

Уметнички ПРЕГЛЕД. | 719

али непретенциозним павиљоном Краљевине Србије, павиљоном једне слободне државе нашег племена, мале државе, не много културне, не много моћне, али слободне и драге; са нашим павиљоном, српским и хрватским, нашавши, посредством Србије, једно место где смо се, сви Срби, заједно са Хрватима, могли приказати културном свету као духовна, и ако не политичка целина. То су опазили Италијанци и то су довољно нагласили. Они су опазили ту манифестацију националног јединства једног народа културно недовољно уједињеног и политички у опште неуједињеног; поред чисто уметничких квалитета наше изложбе, којима је и требало да импонујемо ако хоћемо импоновати на једној уметничкој изложби, њима се допала она млада снага једног неблазираног народа, који још није нашао свој изражај и који је још далеко од тога да задужи тим изражајем општу културу; онај напон, онај замах, она свежа дивљина која струји у нашем павиљону допала им се много, и они су осетили да је то народ који води рачуна о својим националним дужностима и који има своју националну религију.

Они су писали: ево, дошли су да нам покажу зашто до сада нису били учасници у стварању европске културе, и зашто је њихова заслуга за ту културу само пасивна; дошли су да нам оптуже своје Турке, који су их у напретку заустављали вековима; да нам покажу своје националне борбе у тешкој прошлости; да нам покажу своју издржљивост и своју снагу; своју вредност; своју заслуженост једне боље националне судбине. Они осећају да своју вредност треба да покажу документима опште културне вредности, и, ево, они нам доносе своју уметност, „довољно расну, да би била национална, и довољно уметност, да би била интернационална“. Сада треба да наставе: не осетити добре ствари које они буду давали у уметности биће немогуће; доказ: МИ смо осетили ово, чудновато, нама страно, словенско, али изразито, њихово, јако. Ето шта је писала италијанска штампа: схватајући нас тако, и одушевљавајући се за нас тако,