Srpski književni glasnik

Радост ОМЕРА ГРБЕ. 741

рече, — па да ми ишту трешања, а ја токорсе не дам... „ој бабо! „Не дам...“ „Дај! .“ „Не дам!...“ „Дај, копиљане !...“ Хехе...

У винограду нешто поче шуштати; неколико гране почеше се увијати, крхати...

— Шта је оног — мукло прогунђа Омер, пренувши се. — Ко је сад...

Неко запјева:

Црна земљо и зелена траво Што ме ниси покрила одавно, Да не гледам јада големога

Да ми други моју драгу љуби...

—- Ко ли је оно» —

Омер наднесе руку над очи, да боље види.

— Нурија, душе ми! — викну зачуђено. — Нурија, циганка !... Опет краде!... И краде и пјева !...

На једној трешњи, у винограду, кроз танко згуснуто грање, провиривао је читав опуштени тур дугачких, шарених димија, а изнад њега, међу гранама, провидиле се мрке, дебеле руке и жутом шамијом прекривена глава Нурије циганке, познате Нурије, скитачице, коју су сви називали сумахнитом и која ништа ни радила није, него ишла, лутала, ходала, по махалама, селима, баштама и виноградима, просила, крала и, пјевајући пијаним момцима, и сама пила с њима, опијала се, играла... Омер је неколико пута виђао пијану и тад га и она, као и сви други, грдила, псовала, ругала му се. Тад је и бежао од ње, сакривао се, уклањао. М, — као по нагону неком, — и сад се придиже и прихвати за крошњу, да опет пође, да се измакне.

— Омере, је си ли ти тог — изненада викну она и промоли буцмасту, чупаву главу кроз лишће трешњево. — Тиг

— Ево ја, — сурово одговори Омер, окрећући јој леђа. — Ја сам, па шта ћеш...

Нурија се засмија.