Srpski književni glasnik

742 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

— Ходи да једемо трешања, — зовну га.

— Нећу ја туђих, —- окоси се Омер жешће. — Јок!

— Ово је Бог дао.. Ово је свачије... И за наси за тице... — Лажеш... Туђе је...

И, снизивши глас, додаде пријекорно:

— То не ваља... Ако си жељна трешања ево у мене... Имам ја...

— И ти укрор — запита она живо и изви се на једној грани. — Хихи... -

— Јок!... Ово је из мог винограда, — поносито одговори Омер. — Моје је...

— Хихи...

— Не лажем ја. Дођи да видиш, — осијече он, увријеђен.

Нурија се заљуља на грани и брзо скочи.

— Ето ме, — викну трчећи. — Да видим твоје какве су... Хихи...

Омер повуче крошњу и гурну је преда њу.

— Видиш како су крупне, — рече задовољно. Добре. — И баш из твога винограда»

— Из мога.

Нурија сједе поред крошње, забаци рукаве од кошуље до рамена и халапљиво поче јести. Буцмасти образи, — од којих је један до половице био сакривен крајем шамије, коју је небрижљиво пребацила преко главе па јој пешеви падали по раменима, — надуше се још више; очи, и онако ситне, дођоше још ситније, стиснуше се, а мали, мањи од трешње, нос као да се потпуно изгуби, сакри под уздигнутом, готово усправљеном, горњом усном. Омеру се, тога часа, учини ружна, одвратна, много ружнија од њега самога, и, од чудне радости некакве, хтједе узвикнути, вриснути, напоменути јој то... Ипак, погледавши на обла, обнажена рамена и забрекле дебеле мишице њезине, као да заборави на све, па јој лагано приступи и потапша по плећима.