Srpski književni glasnik

ду

Радост ОМЕРА ГРБЕ. 143

— Их, што си дебела! — рече. — Ходи!... Једи и ти! — брзо одврати Нурија и пружи му неколике трешње. — Сједи.

Омер сједе уза њу, прекрсти ноге и опет је потапша.

— И јака си ко земља!...

— Зар»

— Плаха си!

Она узе међу прсте једну трешњу и, узвивши главом а забацивши пешеве шамије до на тјеме, узвикну обијесно:

— Зини!

Омер послушно зину и нагло, не жваћући, прогута трешњу.

И, за чудо, у колико му се та иста Нурија малочас, прије неколико минута, учинила ружна, у толико му се сад учини лијепа, кршна, замамљива. Под читавим пљуском меке, топле свјетлости свијетлила се и она, бујала, прелијевала се; образи јој се сада пламили, жарили, горили, ситне очи шириле се и чудно сијевале, гуштерови на мишицама подрхтавали, грчили се некако, а жила куцавица, на обнаженом врату, набрекла јој, помодрила, па као да се трза, одскаче. ИМ, гледајући је таку, у самоме Омеру као да се нагло поче трзати нешто, отимати. Нека топлина удари му у главу и као да му преко очију пребаци густу, мрку копрену; нешто као да поче расти, узавирати у њему, и силна, дивља снага као да га ненадно поче распињати, дизати, гонити... Готово рикнувши, он обгрли Нурију и привуче к себи...

Негдје, недалеко, поново зазвижда један косовац и други му се одмах одазва, из винограда. На врх погурене гомиле оне, изнад врела, искочи однекуда једно јаре, одиже главу према небу и поче вечати, а испод нога му отлескоше се неколико камена и, са силном тутњавом и хуком, скотрљаше се у воду. Неколике водене капа пошкропише и Омера, који је, заједно са Нуријом купио трешње по трави и трпао их у изврнуту крошњу, — заборавио и да је усправи, —- а, трпајући, непрестано гледао у њу и блесаво се смијао. Чинило