Srpski književni glasnik

744 Српски Књижевни Гласник.

му се, као да се она сад стиди, снебива и сакрива поглед од њега, — и то га нагонило на смијех. МИ, желећи зар да је осоколи, хотимично је купио баш оне трешње које су биле ближе њојзи и тако своје руке мијешао с њезиним.

— Ех... ех... видиш... јопет ја нијесам толико ружан, — најпошље се усуди да поново проговори. — Ето...

Нурија не одговори.

— Видиш... и ја... имам душу, тијело... Сви су мислили да сам ништа... да ја... да нијесам ни за живота...

Па је помилова по образу.

— Само ти... ето..., — рече меко. — Ти разумијеш... знаш... све видиш...

Нурија му се сад није чинила само једна љепотица над љепотицама него и најпаметнија, најразумнија и најбоља дјевојка на читавом свијету. Ко би се само и усудио да спомене сад њезину сумахнитост, Омер би био готов да се посвађа, побије с њиме.

—- Хајде са мном, — додаде затим тихо, као са страхом неким, надносећи се нада њу, — Хајде.

— Ђег — запита Нурија кратко и подиже главу.

— Са мном... кући... да ми будеш жена...

— Твоја 2 Омер стисну једно око и поче чупкати траву. — Имам своју кућу, — прошапта, — и свој вино.

град, башчу... — А имаш ли и ракије» — брзо запита Нурија. — Биће, ако хоћеш, и ракије... Свега... Нурија слегну раменима. — Па хајдемо, — рече мирно. — Напићемо се.

Устадоше обоје и кренуше према шехару. Нурија узабрала једну гранчицу па њоме маше испред очију и звиждуће, а Омер упртио крошњу на грбу па каска поред ње...

— Лијепо ће нам бити, кад будемо заједно, — рече каскајући. — Чек'о сам толико... — па ми Алах посл'о тебе.. па ћеш. виђет какав сам ја..

1 | 3 4

МИН ан

АИНУ ба > Мијо <>

МИНА Ба ДЕ

је. б На а та»

4 : 5 3