Srpski književni glasnik
Радост ОМЕРА ГРБЕ. 745 — Дај ми грош! — узвикну Нурија изненада и застале. — Имаш ли2 Омер је погледа. — Што ће тиг
— Да купим ораха ..
Омер се куцну по џепу и намигну.
—- Имам ја пара, — рече, — и купићу ти... Сваки дан куповаћу... И ђеци ћу куповати вазда. Кад се вратим из чаршије, па кад ме сретну и запитају: „шта си донио, бабо“, даваћу им прегрштима.
Па кроз зубе проциједи:
— Од кад сам на то мислио !... Од кад сам то чек'0!...
Дошавши до шехера, Омер не хтједе проћи чаршијом, бојећи се, зар, да му се чаршилије и пред Нуријом не би наругале. Одмах окрену малим, кривудавим сокацима, куда у то доба никога нијесу могли срести, осим неколике кокоши што су чепркале пред вратима и понеку мачку, која је куњала на прагу. Чак ни близу куће ни. јесу никога опазили и Омер је, сасвим мирно, потегао велики кључ иза појаса, отворио врата и пустио Нурију
у авлију.
— Е, ово ми је кућа! — узвикну спуштајући крошњу. Моја кућа.
— Лијепа, — рече Нурија и погледа унаоколо.
— Је ли>
И поведе је у собу.
— И пуна, ево, и пуна, — додаде. — Свега има...
"Све сам ја... све ово... све чекало на жену... на те...
—— А ђе ти је ракијар —- запита Нураја, сједајући на шилту. — Донеси!
— Сад ће бити!..
Омер извади из њедара велики, шарени јаглук, сав упрљан, с муком раздријеши на једном ћошку завезани рогаљ, и извади неколико гроша.
— Видиш да имам, — рече. — Сад ће бити...
Па брзо изиђе из собе и пође у чаршију. Није се обазирао ни на коју страну, макар што су га из многих