Srpski književni glasnik

Радост ОМЕРА ГРБЕ. 745 — Дај ми грош! — узвикну Нурија изненада и застале. — Имаш ли2 Омер је погледа. — Што ће тиг

— Да купим ораха ..

Омер се куцну по џепу и намигну.

—- Имам ја пара, — рече, — и купићу ти... Сваки дан куповаћу... И ђеци ћу куповати вазда. Кад се вратим из чаршије, па кад ме сретну и запитају: „шта си донио, бабо“, даваћу им прегрштима.

Па кроз зубе проциједи:

— Од кад сам на то мислио !... Од кад сам то чек'0!...

Дошавши до шехера, Омер не хтједе проћи чаршијом, бојећи се, зар, да му се чаршилије и пред Нуријом не би наругале. Одмах окрену малим, кривудавим сокацима, куда у то доба никога нијесу могли срести, осим неколике кокоши што су чепркале пред вратима и понеку мачку, која је куњала на прагу. Чак ни близу куће ни. јесу никога опазили и Омер је, сасвим мирно, потегао велики кључ иза појаса, отворио врата и пустио Нурију

у авлију.

— Е, ово ми је кућа! — узвикну спуштајући крошњу. Моја кућа.

— Лијепа, — рече Нурија и погледа унаоколо.

— Је ли>

И поведе је у собу.

— И пуна, ево, и пуна, — додаде. — Свега има...

"Све сам ја... све ово... све чекало на жену... на те...

—— А ђе ти је ракијар —- запита Нураја, сједајући на шилту. — Донеси!

— Сад ће бити!..

Омер извади из њедара велики, шарени јаглук, сав упрљан, с муком раздријеши на једном ћошку завезани рогаљ, и извади неколико гроша.

— Видиш да имам, — рече. — Сад ће бити...

Па брзо изиђе из собе и пође у чаршију. Није се обазирао ни на коју страну, макар што су га из многих