Srpski književni glasnik

746 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

дућана звали и дозивали, макар што су подвикивали за њим. Сад се није ни љутио ни на кога, ни псовао. Нека вичу, нека се ругају колико им драго, само кад га је Алах погледао, кад га није оставио сама, да угине, као сухо дрво, и он и племе његово. ИМ ко зна би ли се они ругали, кад би сазнали за ову необичну милост Алаховуг... Ко знар... И Омер замисли; како ће се сви зачудити кад сазнају за женидбу његову и дође му да се гласно засмије, ондје, на сред чаршије. Може бити и застидиће се тада сви пред њим и покуњено оборити главе. Многи ће му, може бити, и позавидити, кад други пут прође чаршијом, па весео, па срећан... Их!

Купивши ракије брже боље крену кући и, чврсто држећи боцу у џепу, поче смишљати: како би се наша лио с Нуријом, како би је преварио2... Би ли слагао, измислио што год, па да се она зачуди и тада да јој се насмије2... Би ли је мало наљутио.

— "Шта бих

И, не смисливши ништа, дође до врата, отвори их весело узвикну.

— Ево!...

Не одазва се нико.

— Нурија! Ево ракије! викну јаче и потрча у собу.

Никога ни у соби.

— Нурија!

Омер рашири руке, прикупи сву снагу и викну поново.

— Нурија!

Па испусти боцу и блесаво погледа према вратима.

— Душе ми, отишла је, — промуца. — Побјегла!...

Ипак не малакса, нити поче очајавати. Неко лудо, необично самопоуздање као да га свега опи, освоји, као да му памет помути. Брзо, не размишљајући, отрча у собу, нађе своје празнично одијело, — што га је облачио

свега два путу години, о бајрамима, — и журно се поче облачити.