Srpski književni glasnik

Радост ОМЕРА ГРБЕ. 747

— И ја сам чојек, кресну одлучно, загледајући хаљине... И ја... Зна она...

Намијештајући се узвикну јаче:

— Нећу се више ни свлачити, док ми не дође јопет, док је јопет не домамим... Чекаћу је 'вако, тражићу..

И устресе раменима и шкрипну зубима.

— Сто година чекаћу!... Мука је једна док Алах први пут помогне, а потље... потље је колај!...

Омер натури фес на чело, удари се по широком трабонозу и, подбочивши се рукама о кукове, изиђе из авлије.

Нико га никад није видео тако нагиздана и тако поносита.

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ.