Srpski književni glasnik
Preuzimanje:
Prikaz u BnLViewer-u
Радост ОМЕРА ГРБЕ. 747
— И ја сам чојек, кресну одлучно, загледајући хаљине... И ја... Зна она...
Намијештајући се узвикну јаче:
— Нећу се више ни свлачити, док ми не дође јопет, док је јопет не домамим... Чекаћу је 'вако, тражићу..
И устресе раменима и шкрипну зубима.
— Сто година чекаћу!... Мука је једна док Алах први пут помогне, а потље... потље је колај!...
Омер натури фес на чело, удари се по широком трабонозу и, подбочивши се рукама о кукове, изиђе из авлије.
Нико га никад није видео тако нагиздана и тако поносита.
СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ.