Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. 749

вечери, од којих су се, после посете Парижана, у њеној главици с јаком уобразиљом, биле наслагале читаве камаре талира, она је била запрепашћена претераном скупоћом свију ствари, и њу је још првога дана био спопао онај страх који париски свет зове „бојазан од оскудице“. Да је била сама, она би се задовољила сарделама и маслинкама, као за време поста — него шта! — али људи су били прождрљиви као вуци, овде још више ћего на селу, јер је било мање жеге; и она је сваки час морала дрешити своју кесу, једну цицану торбицу коју је сама сашилаи у којој су звецкале три хиљаде динара, сав доходак од продаје имања. Кад год је требало променити нов златник, она се мучила као да јој се чупа месо, као да даје камење од своје куће и последњу гиџу свога винограда: њена неповерљива сељачка грамзивост, онај страх да је не покраду који ју је и нагнао да прода мајур уместо да га изда под згкуп, био се удвојио у непознатој и мрачној вароши, у овом великом, још невиђеном Паризу, чију је хуку чула из своје собице под кровом, и чија ларма, у овоме шумном крају око Велике Пијаце, није престајала ни дан ни ноћ, тако да су чаше за воду на једном старом лакованом служавнику непрестано звецкале ударајући једна о другу, у њеној малој гостионичкој соби.

Никад путник у сумњивој шуми није тако грчевито држао своју ручну торбу као што је ова Провансалка стезала уза се своју кесу, кад год би пролазила улицом, у својој зеленој сукњи и арлеској капи, за којима су се пролазници освртали. Улазила је у дућане гегајући се као пловка, и давала је стварима разна смешна имена: целер је звала ар:;, плаве патлиџане тетпјапех, тако да је она, Францускиња с Југа, изгледала овде, у престоници Француске, сасвим залутала туђинка, као да је дошла из Стокхолма или Нижњег Новгорода.

Спочетка је увек била веома питома и слаткоречива; али кад би се неки продавац насмешио на њено претерано цењкање, или кад би јој грубо одговорио,