Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. 651

То је био њен ангажман за Оперу: на пет година, са захтеваном платом, штампањем имена крупним словима, — све што је тражила. Пошто га је прочитала, члан по члан, хладно к одмерено, све до здепастог Кадајаковог потписа, она онда, али тек онда, приђе министру, и, задижући свој вео, који је већ била навукла због прашине, приљуби се уза њ, са пруженим руменим уснама : |

— Ви сте тако добри.... ја вас волим...

То је било довољно да наш државник заборави на све непријатности које ће му причинити овај ангажман. Али он се ипак савлада, и остаде непомичан, озбиљан и хладан као стена.

— А сад, ја сам одржао своју реч, и повлачим се... нећу да ометам ваш излет...

— Мој излетг2... Ах, да, збиља... Идемо у Бајаров Замак.

И пребацујући му обе руке преко рамена, умиљато:

— И ви ћете с нама... Хоћете... Хоћете...

Она му је додиривала лице својим дугим, густим трепавицама, и грицкала је, неосетно, својим зубићима његову класичну браду.

— Са овим младићима... То је немогућно... Шта вам пада на памет:!...

— Какви младићи!... Марим ја за младиће... Ја их напуштам... Мама ће их известити... (О, они су већ навикли на то... Чујеш, мама»

— Ево, идем, одговори Г-ђа Башелри, која се у суседној соби мучила, с ногом на столици, да навуче тесне штофане ципеле преко својих црвених чарапа. Она се дубоко поклони пред министром, као некад на позорници Бордовских Лудорија, и похита доле, да отпусти господу. |

— Задржи једног коња за Бомпара... Ион ће с нама, довикну јој мала; и, дирнут овом пажњом, Нума се топио од милине слушајући како се сва ова бујна младеж, која му је толико пута мрцварила срце топотом својих